Jesi li kad strahu pogledao/la u oči? Je li bilo uistinu tako strašno?
Mislim da sam onaj istinski, prirodni strah upoznala kada sam počela penjati i planinariti. Kad sam shvatila da svi neki svakodnevni strahovi nemaju ni približnu težinu nego li kad si suočen s onim istinskim izvornim strahom - za vlastito postojanje, život.
I ne znam pričamo li dovoljno u ovome u planinarskim ili penjačkim krugovima, no strah je tu i on postoji. Svaki odlaskom na neki vrh, planinu, stijenu. On je uvijek prisutan i ne zaobilazi nikog od nas.
I naravno da pričamo doživljaje, uspjehe, uzbuđenja kada popnemo, kada se spustimo, kada prepričavamo zgode. I znam da to izgleda senzacionalno.
No, isto tako je druga istina da nas je bilo strah. I u pripremi, i u dolasku i u prvoj neizvjesnoj situaciji. BIlo nas je strah i mi smo ga itekako osjetili.
Ono zašto se ipak popnemo i spustimo, krećemo u takvu avanturu jest što smo se pripremili dovoljno da je dio stvari pod kontrolom, da imamo cilj i namjeru i razrađen plan (i više njih) i ne dopuštamo tome strahu da nas koči da ostvarimo svoj cilj.
On će nekad upozoriti, pokušati zakočiti, pokazati zube. I to je okej. Sasvim je okej da ponekad napunimo gaće. Sve je to dokaz da još uvijek funkcinioramo dobro. :) Svakim izlaganjem istome te osjećaju istog zapravo sebi pokazujemo da možemo. Da možemo biti u tome strahu, da nas neće pojesti i da se možemo kretati s njime. Svemu tome nauči te jedan vrh, jedna planina, jedan izazov. I nakon toga - svi svakodnevni strahovi postanu mali, nevažni, lako prebrodljivi.
Strah nema moć sve dok mu mi ne damo istu.
Biraj svoje strahove, ali ne boj se zakoračiti u njih - tamo se događa rast, oslobođenje i spoznaja o vlastitim mogućnostima. :)
Add comment
Comments